На данашњи дан, прије 33 године, запаљена је Саборна црква Свете Тројице у Мостару, симбол и срце српског идентитета Мостара, а тога 15. јуна 1992. године Срби су протјерани из Мостара и долине Нертеве. Саборна црква, нажалост, ни данас још увијек није обновљена.
Неколико дана прије почео је егзодус Срба из Мостара када је овај град и долину Неретве напустило око 30.000 Срба, док је њих 431 страдало у тим јунским данима.
Саборна црква прво је запаљена, а након тога је мјесец дана минирана и рушена, док није пао и посљедњи камен.
За рушење Саборне цркве нико није одговарао. Позната су имена тројице Бошњака који су као припадници Хрватских оружаних снага (ХОС) запалили цркву.
Срби који су остали у Мостару свједоче да је то био један од најтежих дана у њиховим животима и да је био јасан знак да Србима у Мостару више нема мјеста.
Интересантно свједочење о рушењу Саборне цркве у Мостару записао је бивши владика захумско-херцеговачки и приморски Григорије у својој књизи ’’Преко прага’’. Владици Григорију и мостарским свештеницима о рушењу је сликовито говорио извјесни Сакиб.
’’Више година након рата сједиште Епархије захумско-херцеговачке и приморске враћено је у Мостар. Једне вечери сам стајао испред Старе цркве када сам срео чудног човјека у маскирној униформи.
Отац Радивоје ми је објаснио ко је тај човјек. Замолио сам га да о томе све запише у љетопис. Сакиба су први пут наши свештеници упознали крајем 2009, пошто је дошао у црквене канцеларије у Мостару.
Тражио је помоћ и храну и помогли су му. Од тада је доста редовно долазио по помоћ, отприлике сваких четрдесетак дана, да би након петог или шестог пута затражио да разговара са нашим свештеником. Почетком новембра 2010. у просторијама црквене општине десио се и тај разговор, боље рећи, Сакибова покајна исповијест. Од првог дана рата 1991. добровољно је приступио јединкама ХОС-а. Учествовао је у борбама против српских снага и снага ЈНА у Славонији и у Босанском Броду.
У прољеће 1992. године са својом јединицом ХОС-а дошао је у Херцеговину, најприје у Метковић, па у Чапљину, гдје су држали чапљинску касарну у блокади. Крајем маја и током јуна Сакиб долази у Мостар. Учествовао је у борбама које описује као не толико жестоке, јер су се војска и Срби, из ко зна којег разлога, повлачили скоро без икаквог отпора.
Палили су, рушили и пљачкали српске куће. Када су муслиманско-хрватске снаге у потпуности овладале лијевом обалом Неретве, он је био присутан паљењу Саборног храма, Старе школе и Старе цркве. Детаљно је описивао паљење Саборног храма. Каже да је унутрашњост цркве полијевана бензином. Дрвени под, иконостас, преграде у звонику, балконе у цркви – све су полили бензином. Војници су пуцали и гађали светитеље на иконостасу. Један од војника је мокрио на гробу митрополита Леонтија. Шенлучило се у дворишту цркве.
Послије полијевања бензином црква је запаљена и горјела је цијели дан. Све је ово причао са великим узбуђењем и осјећајем кривице што је у свему томе лично учествовао. Причао је како је касније довезена велика количина експлозива, преко Старог моста у неком реноу и да је црква минирана. Он није био присутан током самог минирања’’, дио је свједочења записаног у причи ’’Сакиб’’ у књизи ’’Преко прага’’.
Наставак приче каже да се 6. јануара 2012. Сакиб запалио испред хрватске амбасаде у Сарајеву због укидања инвалиднине као припаднику ХОС-а. Опекотине су биле тешке, па је преминуо у сарајевској болници.
Обнова цркве почела је 2010. године и она се опет гордо издигла над Мостаром, те свједочи вишевјековном постојању Срба у овом граду.
Обнова Саборне цркве, која је изграђена 1873. године и која је један од највећих и најљепших православних храмова на Балкану и национални споменик БиХ, нажалост још увијек није завршена. Завршени су тек грађевински радови. То је једини велики вјерски објекат у БиХ и региону коју након рата још увијек није обновљен.
Не треба заборавити споменути да су прилоге за обнову Саборне цркве давали и мостарски Бошњаци и Хрвати. Већину средстава обезбиједиле су Владе Републике Српске и Републике Србије.
15. јуна у Мостару се обиљежава и страдање српског становништва у овом граду парастосом за све страдале, а на Буни код Мостара у ријеку се баци цвијеће у знак сјећања на 29 цивила и војника који су убијени на овај дан на томе мјесту.
Јун мјесец 1992. остаће трајно урезан у сјећање српског народа из долине Неретве када је у неколико јунских дана од Чапљине до Брадине протјерано више од 30.000 Срба, запаљена и уништена већина имовине, а више стотина лица погинуло и нестало.
Егзодус и велико страдање Срба у долини Неретве догодило се услијед војне акције Хрватске војске, ХВО-а и ХОС-а.
Извор: Топ портал
