Источна Херцеговина – крај груб, али племенит. Каменит терен који скрива невјероватну снагу живота. Између Требиња, Гацка, Билеће, Љубиња и Невесиња свакодневица није лака, али носи достојанство и поштење које се ријетко среће. Они који овде живе остају вам у сјећању, не причама, већ по дјелима.
За разлику од приморских разгледница и развиканих туристичких рута, овај дио Херцеговине нуди нешто друго – аутентичност . Овдје се живот не приказује, већ живи једноставно, тврдоглаво је пуно достојанства.
Обичаји опстају, и поред савремених трендова. Иако се села празне, многи обичаји се и даље чувају. Крсне славе, бадњаци, породични ручкови окупљају породице, и то често буде једина прилика када се сви поново сретну.
Невесиње је познато по свом кромпиру – квалитетном, ситнијем и чвршћем, који се с правом сматра једним од најбољих у Републици Српској. Кромпир из овог краја тражен је и на пијацама и на трпезама, а узгаја се генерацијама, с пуно знања и стрпљења.
У Гацку , пак, и данас знају шта значи прави, густи кајмак – онај с мирисом мијеха и окусом дјетињства. Служи се уз погачу, пршут или тек печене уштипке, и увек уз реченицу: „Пробај ово, оваквог више нема нигдје.“
Билећа , некада индустријски јак центар, данас је тиша – али с великим Билећким језером које мами рибаре, шетаче и оне који траже мир далеко од градских гужви.
Требиње , на југу, спој је медитеранског шарма и херцеговачког карактера. Град с највише сунчаних дана у БиХ, окружен виноградима, пун историје, манастира и људи широког осмијеха. И док Херцеговина зна бити сурова, Требиње је њено најпитомије лице.
Љубиње је можда најмање општинско средиште у регији, али има једну од најбогатијих традиција када је ријеч о љековитом биљу и сеоској производњи. Овде још има људи који знају да разликују пелин од времена, и који смиље не мере по килограмима, већ по снази мириса.
Берковићи , мало и мирно мјесто познато је по својој гостољубивости и аутентичном херцеговачком духу.
Многи млади су отишли, а повратак се чешће планира за пензију него за стално. Ипак, сваки повратак у родни крај носи тежину не као обавезу, већ као потребу. Јер, како кажу мјештани, „све друго можеш купити, али Херцеговину не можеш понијети са собом.“
На летњим окупљањима, посебно око црквених празника и вашара, села на један дан оживе. Дворишта се пуне, дим из огњишта се поново диже, а стара камена дворишта поново постају места сусрета.
